Dugo je Milenko Marić Sova, mašinski tehničar po struci, pokušavao da se skrasi radeći najrazličitije poslove, a onda se prihvatio kože. Mogao sam biti ja bilo šta, reči su pesme Bore Đorđevića. Naš sagovornik Milenko Marić Sova je bio i slikar i taksista, rukovalac dizalice na kranu i gitarista, glumac u spotu, vodio je radio emisiju Noć sove… Ja sam individualista, ne volim šablone čak i kada krojim pantalone. Takav je i moj život. Oprobao sam se u mnogim poslovima tragajući za onim pravim. Sa dvadeset godina sam otišao u Pariz, kaže Sova, koga po imenu zovu jedino službena lica. Na Monmartru je slikao portrete. Ali ne zadugo, pomisao da leto provede na Jadranskoj obali umesto na pločniku grada svetlosti bila mu je primamljivija. Spakovao je štafelaj i vratio se u zavičaj. I ko zna kud bi krenula Sovina životna lađa da nije uplovio u bračnu luku. Briga za porodicu iziskivala je drugačiji stil života. Zaposlio se kao rukovalac na kranu. Slobodno vreme u kabini krana provodio je praveći kaiševe od kože…I ranije me je privlačila, kaže. Koristio sam mahom stare kožne predmete, uglavnom torbe i prekrajao ih. Koža je materijal od koga može da se iskoristi svaki komadić. Sova nije dugo izdržao na kranu. Prizemljio se i poceo da taksira, ali ga je koža sve više mamila. Dan i noć sam provodio praveci kaiševe. Prosto sam bio omađijan tim poslom. Sve ređe sam sedao za upravljač taksija nastavlja naš sagovornik. Međutim, od nečeg se moralo živeti. Tako su se, početkom devedesetih, kožni kaiševi našli na improvizovanoj uličnoj tezgi. Više bih zarađivao da sam preprodavao švercovanu robu, ali mi je ovo bilo draže. Bilo mi je žao svakog kaiša koji bih prodao, ali sam se istovremeno radovao što se moje rukotvorine i drugima dopadaju. Glas o njegovim, ručno rađenim kaiševima, brzo se proneo. Dolazile su mušterije sa najrazličitijim narudžbinama. U skladu sa vremenom u kojem smo živeli sredinom devedesetih, najtraženije su bile futrole za pištolje. Naručivali su ih iz cele zemlje. Zanimljiva je Sovina priča o poslovnosti pojedinih biznismena iz Italije. U Italiji postoji firma za pravljenje replika starog oružja u Breši. Pošto sam video da rade futrole, ali lošeg kvaliteta, ponudio sam im saradnju. Oni su se u telefonskom razgovoru ljubazno zahvalili i odbili. Ja ipak ne budem lenj, napravim kolekciju futrola za pištolje i pošaljem kao poklon. Posle izvesnog vremena od prijatelja koji je boravio u Italiji saznam da su moju kolekciju izložili na sajmu kao svoju. Pošto su je prodali, ipak su se javili i ponudili da mi plate. Odbio sam uz obrazloženje da je kod nas Srba običaj da se poklon ne naplaćuje, ali isto tako i da se ne prodaje.
Godinama je ovaj kreator amater sve što osmisli, od pantalona i jakni do indijanskih mokasina i traperskih čizama, pravio ručno bez ijedne mašine. Onda se pre par godina odlucio da kupi jednu, i po svom običaju, bez ičije pomoći, naučio ne samo da šije vec i da popravlja mašine i sebi i drugima.
Ono zbog čega se danas dolazi u Sovin lokal su kožne kape koje nose i mnoge poznate ličnosti: Madam Piano, Čeda Čvorak, Goca Tržan, Neša Twins… One su i deo kostimografije u filmu Jedan na jedan i Crna mačka-beli mačor…
Ne samo kape, šili smo za pojedine pevače kompletnu garderobu za scenski nastup, kaže majstor koji bez diplome pliva u modnim vodama.
Sova svoje kreacije jednostavno zamisli, bez skice i šablona, uzme kožu i napravi. Tako je bilo i sa 40 unikatnih kapa koje je napravio za reviju u beogradskom noćnom klubu Lagum od kojih je svaka bila drugačija, proizvod trenutnog nadahnuća od materijala koji se trenutno našao pri ruci. Od kože koja preostane njegov sin Marko pravi neobične narukvice.
Marko je završio srednju kožarsku školu, mada je o zanatu naučio najviše ovde kaže ponosno Sova. On radi pedantnije od mene, s istim žarom i ljubavlju, zato verujem da će ovaj posao postati porodična tradicija.
Sova dane od deset do osam sati uveče provodi u svojoj maloj radionici. Odavno nema potrebu da obuje cipele skitare jer svet dolazi kod njega. Nalakte se na šank i gustiraju njegove rukotvorine. Ponekad se dogodi da neki zalutali prolaznik naruči kafu misleći da se našao u nekom lokalu u vestern stilu u kome su stolice radi skučenog prostora okacene o plafon.
„Магазин" broj 277 2003 god.

Uz futrole za pištolje i torbe za “pumparice”, Milenko Marić Sova je od kože napravio i korice za revolvere. Njegovi proizvodi su deo scenografije novom filmu Emira Kusturice.
U mladosti je crtao portrete na Monmartru u Parizu, a danas mu je štavljena koža inspiracija za rad. Pariz je zamenio Beogradom, slikarski pribor alatom, ali mu je sklonost ka primenjenoj umetnosti ostala. Milenko Marić Sova proizvodi i slobodno se može reći kreira nakit, kačkete, prsluke i mnoge druge predmete od kože, a kao ljubitelj oružja posebnu pažnju posvetio je futrolama i sličnim potrepštinama neophodnim specifičnoj klijenteli.
Nedavno je od kože napravio čak i korice za revolver. “Kada su mi pukle drvene korice odlucio sam da nešto preduzmem”, kaže Milenko poznatiji po svom nadimku Sova. I zaista njegov revolver je postao prepoznatljiv po kožnim koricama koje po izgledu podsecaju na “pakmajerove” modele, a pojedinci su od ovog “zastavinog” oružja pomislili da je neki od američkih revolvera. Ručni rad Iako su i najstariji tragovi civilizacije zapisivani upravo na koži, ovaj materijal je i danas velika inspiracija, objašnjava Sova.
Ovaj majstor i umetnik, čija se radnja nalazi u novobeogradskom tržnom centru KULA, svojevremeno je napravio i futrolu za pušku. Puna tri dana radio je na zamisli svog klijenta koji je na kraju bio zadovoljan, jer je dobio torbu za pumparicu, u kojoj se nalazi i prostor za municiju i prateću opremu. Ova futrola može se nositi u ruci poput kofera ili kao ranac na ledjima. Naravno brzo vađenje je zagarantovano.
Ipak najviše se traže pištoljske i revolverske futrole. Spreman sam da radim po želji mušterije koja zna šta hoće, kaže Sova.
Međutim, nisu svi sigurni šta žele, a to je nastavak dobro poznate priče o nepoznavanju oružja.
Važna je praktičnost Među Sovinim klijentima ima puno vlasnika starog i stranog oružja, jer se kod nas uglavnom mogu pronaći futrole napravljene po šablonima za zastavine pištolje i revolvere.
Ovaj zaljubljenik u oružje futrole pravi ručno, od sečenja kože do šivenja koncem od prirodnih materijala, što je danas retkost. Posebnu pažnju posvećujem bojama, jer je veoma važno da one prodru duboko u kožu da se futrole ne bi ljuštile. Poput vina, kvalitetna koža starenjem postaje sve lepša, objašnjava Sova.
Svojevremeno je za njegove futrole bio zainteresovan i čuveni italijanski proizvođač Umberti, ali sticajem okolnosti do saradnje nije došlo. Naši ljudi mogu puno toga da pokažu svetu, čak i kad je reč o specifičnim potrebama ljubitelja oružja, uveren je Sova, čije je futrole, neophodne za scenografiju svog novog filma, naručio i Emir Kusturica.
Vlasnicima oružanih listova, koji biraju futrolu Milenko Marić Sova daje samo jedan savet: nije bitna lepota, vec praktičnost!
NOVOSTI KALIBAR br.13 1996 god

Bilo bi nezamislivo da u našim pričama o umetnosti oblačenja i modnim stilovima, ne spominjemo kožu kao jedan od najvažnijih materijala od koga se izrađuju odevni predmeti, a kada su u pitanju.
a ugled mu je porastao i zbog toga što je za poslednja dva Kusturičina filma radio kožne odevne detalje.
Ipak Milenko Maric Sova je najpoznatiji po svojim originalnim kapama koje su mnogo više od “pokrivaca za glavu” jer imaju ono nešto – personality.
BAZAR broj 59 3. april 1998
prateći detalji (kao na primer obuća, tašne, kaiševi, kape, rajfovi, narukvice, ogrlice itd.) onda je njena uloga u svetu mode neprikosnovena.
Upravo zato posebnu pažnju nam je privukao Dizajn studo SOVA iz Novog Beograda u kome se izrađuje baš sve ovo o čemu smo vam govorili, razni detalji, nakit od kože i futrole raznovrsnih namena. Ovaj studio je poznat u svetu muzike, filma i mode, po svojim originalnim idejema. Sa šarmantnim osmehom Sova je uvek spreman za nove izazove. Inspiraciju nalazi u sebi, a uz svoju ljubav prema koži svakog momenta je spreman na novi izazov. Zato vam predlažemo da ga potražite i proverite, predložite mu neku svoju novu ideju, ono što otkrijete biće iznenađenje. Nama su posebno bile zanimljive kožne kape i šeširići, pa smo odlučili da vam prikažemo jedan od modela, s obzirom da se apsolutno uklapa u trenutni modni diktat, a vrlo je zanimljiva.
FAZON broj 45 , mart 2000

U većini plemena, indijanski muškarci su nosili dugačak pravougaoni komad kože, platnom skupljen oko pojasa, tako da je pokrivao telo spreda i preko leđa. Ponegde gde je hladnija klima nosile su se kožne dokolenice.
Indijanske kožne dokolenice U drugim plemenima indijanski muškarci nosili su kratki kilt, nešto što je ličilo na suknju ili krznene pantalone. Indijanski muškarci uglavnom nisu nosili košulje ali su indijanski ratnici iz ravnica nosili posebne ratničke košulje od jelenske kože ukrašene repovima od hermelina. Većina indijanskih žena su nosile suknje i dokolenice, dužina, dizajn i materijal su bile različite od plemena do plemena. U nekim plemenima žene su nosile košulje od kože koje su izgledale više kao kaputi, dok su u drugim nosile tunike ili odevne predmete slične mantilima u javnosti. U nekim plemenima žene su nosile haljine od jelenske kože. Skoro svi indijanci su nosili neku vrstu mokasina ( čvrste kožne cipele ) ili “mukluk” ( teže čizme ). Vrste mokasina su se razlikovale od plemena do plemena. Većina plemena je koristila ogrtače u hladnim vremenskim uslovima, a neka severna plemena su nosila krzno. Najviše razlike je bilo u ukrasima za glavu, koji su se razlikovali u svakom plemenu. Vrste indijanskih mokasina po plemenima Posle kolonizacije i premeštanja u rezervate, način oblačenja je počeo da se menja. Pošto su mnoga plemena iz svoje postojbine premeštana u druge krajeve i bila prisiljena Indijanske kožne "mukluk" čizme da žive jedna s drugima, tako da su počeli da razmenjuju odeću, perjanice i vunene ogrtače. neki Indijanci su usvojili i delove evropske odeće koje su prilagodili sopstvenom ukusu ukrašavajući ih na tradicionalni indijanski način. Danas Indijanci uglavnom nose savremenu odeću, ali mnogi i dalje nose tradicionalne jakne s resama, mokasine i nose se naročito u formalnim situacijama i okupljanjima plemena povodom praznika. Drugi odevni predmeti kao što su dokolenice-nogavice od kože, perjanice se oblače uglavnom prilikom religioznih ceremonija. Indijanci uglavnom koriste reč “regalia” za tradicionalnu odeću koja se koristi za ceremonijalne prilike.